— Царице мајко, опрости! Ја нисам и не мислим бити као што су ми били стари. Нека ми Бог Богова помогне, ја ћу посведочити да нисам што су ми стари. И буди уверена — никад нећу заборавити да си ми за то ти највише поуке пружила. Не заборављам, нећу заборавити твоје савете, твоје материнске поуке. Нисам ли им увек као добар син следовао?

— Хвала, синко Мехмеде. Где сте били у лову последњу десетину дана?

— На планини Странџи и на Деркоском Језеру, у околини Цариграда.

— Јеси ли био задовољан с ловом?

— Мајко царице, ти знаш колико ја за лов марим. Али ме је много интересовала она земља. Први пут сам сад био онде. И много ме је интересовало Црно Море, које сам сад први пут видео.

— Зашто Мехмеде, синко?

— Што ми онде све говори о Цариграду.

— Па Цариград није ваш; он је цара хришћанскога.

— Мајко царице, и ово је било цара хришћанскога, па је сад наше.

— У тебе су само освајачке мисли.

— Да, освајачке, што се тиче државне власти. Државна власт треба да је једна, свемоћна, ненадмашна. Тек под крилом такве државне власти може бити вера слободна.

— Мехмеде, Мехмеде — говораше царица, тужно главом машући.