— Зашто ти се тај живот толико свиђа? упита царица.

— Зато што су под султанском руком и Македонија и већи део земаља које је држао цар Александар Македонац. Па кад буде Божја воља да ја седнем на султански престо, зар не бих могао ја чинити што је чинио Александар Македонац?

— Могао би и моћи ћеш, ако то буде Божја воља, и ако силу никада не раставиш од благости и милосрђа.

— Мајко царице, ти си ме увек учила благости и милосрђу; од тих се врлина ја никада нећу одвојити, буди уверена. У осталом зар мој отац није према теби увек вршио благост и милосрђе?

— Јесте, и хвала му за то најискренија. Али није то доста према мени самој. Ја се лично немам на што жалити, али бих ја желела да се хришћанство нема шта жалити на велике султане Турског Царства.

— Ја мислим да мој отац није давао повода никаквој жалби ни у том погледу.

— Мехмеде, синко, жао ми је што то не могу потврдити. Не жалим се на султана самога толико колико на његове доглавнике. Зашто је ослепио моја два рођена брата, Стефана и Гргура? Зар то није верска и политичка страст? Па колико је хришћанскога нашег народа изгинуло приликом ратова, пре десетак година, и после, кад су Турци Србију