царица стаде на своје место у цркви и побожно слушаше вечерњу молитву оца Панкратијa.

Царица је била средњег, складног стаса, у расцветаној лепоти жене која је, у пуној уздржљивости, претурила своју тридесету годину. Одело јој је било више грчко него турско, више калуђерско него световно, од тамно лаког источног ткива. Коса јој је била смеђа, очи крупне, црне, држање више поносито него скрушено. С њеним двема дворкињама, женама старијим, говорила је српски, јер их је била из Србије довела. Од њих се тако рећи, никад није растајала. Кад се свршила молитва, она узе благослов од оца Панкратија и остави тиху домаћу црквицу, упутивши се у своје дворане, замирисане миром силнога цвећа из султанских вртова.

У тај мах јавише дворкиње да долази престолонаследник Мехмед. Он је царицу Мару сматрао као мајку. Она га је застала у харему султанову у његовој седмој години, и како јој се као леп, бистар и отворен дечко веома свидео, одмах га је заволела. Покушавши да га уљуђује и васпитава, па опазивши велику пријемчивост духа, царица Мара му је постала права мајка и васпитачица, тако да се може казати како је, од онога што је малим дететом и дечаком у двору научио, све од царице Маре научио. С тога је њу сматрао као праву своју мајку.

Царица изађе на праг својега дворца, да дочека престолонаследника.