двор вежу међу собом. Султан је нову царицу галантно примио и дао јој у свом двору све повластице које јој припадају, не тражећи од ње ништа. Ма да је био одан ниским страстима, којима се топио у телесном уживању, султан Мурат је био човек дубоких мисли. Доведавши Ђурђеву ћерку у свој харем, он јој је учинио сваку пажњу и све почасти, али је није ни додирнуо, мислећи како би, може бити, могла доћи потреба да је он врати натраг оцу онако како му је и доведена. Своја задовољства тражио је он у пијанкама, у лову, и у разним другим забавама, а са царицом Маром говорио би о ономе што би му требало од Србије и о Србији, и радо би јој долазио на разговор, да се извештава о свему што се тицало северо-западне границе Турскога Царства. Опширна образованост и широк ум деспотове ћерке бејаше у стању да задовољи и најдубља размишљања султана Мурата и да помогне оријентацију његових пространих комбинација. На томе се и свршавало опћење Муратово с царицом Маром, којој је он, у накнаду за то, оставио пуну слободу њене хришћанске вере. У њен стан пуштан је без икакве сметње њен калуђер, старац Панкратије, који је служио царичину богомољу и могао је бити на служби и за све друге потребе царичине у њеним везама с родитељским домом и са Србијом, на коју она никада није престајала мислити.

Помоливши се Богу, као што рекосмо,