коју сузу. Затим се окрете Свети, намршти се на њега, као да је он био крив, што мајци пролазе кроз главу тако грешне мисли.

— Сутра ћемо видети, ја ћу доћи... Дакле: свака два сата једну велику кашику... а ако ипак не заспи, сваког сата.

Пред капијом су чекала његова кола, налик на какав велик олупани сандук. Црна боја се понегде ољуштила и кроз те велике рупе видео се жути костур од тих грдних и вечито затворених кола. Углови од тога великог сандука су, готово, сви били изубијани и на њихово место су дошле закрпе од белога плеха који су се, према сунцу, светлиле као огледала. Две мрцине, једва кадре себе да вуку, биле су упрегнуте у кола. Покуњено су гледале у земљу, као створења, која су се одавно помирила са својом судбином, па су према њој постала савршено равнодушна. Кочијаш је вечито дремао и тек се онда будио, када га лекар муне штапом.

Лекар таман хтеде да га гурне својим