обукла, нос и лице били су убрљани, као да је рио по земљи. Кроз ципеле је вирио прљав прстић, а преко ципела су пале дроњаве и прљаве чарапе.

— Мајка, дај ми 'леба.

Лекар се намршти и баци на дете један поглед пун презрења. Није могао трпети дечје плакање, зато отвори капију и пође.

— Је ли, Свето, да си ти добар ?... Ти слушаш маму, је ли ? Сад ће мама да ти да хлеба.

На тако убедљиве разлоге, Света је одговорио цикањем, које је заглушавало уши.

— Ако не слушаш, господин доктор ће однети твоју бабу...

Света ућута. Зачуђено је гледао у мајку и лекара. Метну прст у уста и тако је непомично стајао, а сузе су му тромо милеле низ прљаво лице.

— Ако овај лек не помогне, онда нема никакве друге помоћи. То је сада најновији лек за ту болест. Тхе... видећемо сутра...

Лекар није ни најмање поцрвенио