у лекара, да, пре него што оде, каже нешто о болесници. Нешто, што се, тобоже, пред болесницом не сме рећи. Нешто, што би било као нека врста лекарева убеђења, стечено савесним проучавањем болести. Али баш у истом часу, када је он мислио о стереотипним обичајима својега заната, Марија га упита.

— Има ли наде, господин докторе?

Она поцрвени, као да је саму себе ухватила у лажи. Затим погледа у лекареве очи, односно у његове наочари. Наочари, за време дугог ношења, направиле су на лекареву носу овећу бразду, која је била црвено-модра, и она се чудила како то лекара не боли, и како он ту рану није већ одавно излечио.

— Па... како да вам кажем ?...

Мали Света, који је био пошао за мајком, али га она, гневним погледом, вратила, стао је недалеко од ње и почео да плаче.

— Мајка, дај ми ’леба...

Кецељица му је била сва прљава и ако му је мајка јутрос сасвим чисту