I.

То је други пут што лекар тога дана долази. Он је, опет, као јутрос, као јуче и као што је већ месецима радио, добовао по бабиним леђима, наслањао ухо на њезину увехнуту и смежурану кожу и мрштио се, као да је и њему већ била досадна ова баба, коју је, по својем занату, морао увек, кад год дође, да прегледа и ако је и он сам био уверен, да јој његови лекови ништа не помажу. Али он је опет преписао један лек, јер је рецепт, у неку руку, био сведочанство лекарске савесности. Да ли ће тај лек што помоћи или не, то је њему, готово, било свеједно.

Он је седео преко пута болеснице и посматрао ју је преко својих златних наочара. Једна велика мува безбрижно је шетала по покривачу и он ју је погледима пратио, као да га је живо интересовала екскурзија, коју