као какав неизмеран богаташ, отурује импозантну своту од 11.000 дин.

— Хм, хм... Нећу да се хвалим, али ипак ћу да ти кажем, да ме сматрају за најбољег познаваоца марака у Србији, па и на страни. Например, један немачки трговац марака, нуди ми 600 марака месечно плате, да му будем у радњи и само да прегледам марке...

Ђорђе га гледао чудноватим погледом. Он није знао шта да мисли о овом створењу, које ужива у лажи и које се опија лажима и оне га све даље носе у неке фантастичне пределе, где новац нема никаквога значаја и где се бројање почиње тек од стотине. Није знао шта да мисли о овом човеку, који га или сматра за луда или за каква дечка, којем живот није ни најмање познат. И, на крај крајева, место да мрзи овога чудног својег будућег таста, он је уживао у томе, како се подао лажи, да га носи где је њојзи воља, а највише је уживао у томе, што је осећао, да Сима верује у своје лажи, које моменат ствара, одржава и незграпно умножава.