шта ће с рукама. Очевидно су јој сметале у овом часу.

— Добар дан, госпођице !

— Ах, гле, сви сте !

— Зар ме нисте видели с прозора?

— Ја?... Не. Нисам вас видела.

Крв јој појури поново у главу, у

слепим очима нешто куца, брзо, стално и несносно. Он је погледа за часак, брзо и, њој се учинило, прекорно. Руковаше се и обоје су ћутали један трен, који је њој изгледао дугачак, досадан, као да је читав сат.

— Тата је тамо, нана је код бабе, а ја... ја имам посла. Извините.

И не погледавши га, она се окрете и оде. Он је чупкао брчиће и наједном, када се она окрете од њега, повуче за један брк и то га је јако заболело. Затим се упути Сими.

— Добар дан.

— Хм, хм... Гле, а од куд ти?

Ђорђе на ово питање није ништа одговорио, јер му се учинило глупо, и јер је знао да то није никакво питање, које изискује одговор. То је, тек да се нешто каже.