Насмеја се и оде у собу. Тамо, где је он спавао, била је под постељом једна велика кутија од хартије у којој се обично држе женски шешири. Он је повуче, извади из ње једну овећу књигу и још две мање дрвене кутије у којима су некада стајале цигаре, изиде напоље и седе за сто. Лагано, готово, побожно поче отварати књигу, лист по лист, и стаде. Из једне кутије узеде једну марку, пажљиво је гледао, час у њу а час у књигу, затим је остави, па узеде другу, тако и с њоме, док, најзад, после дугог испитивања и загледања лупом, не залепи ону прву марку, у албум за поштанске марке.

— Хм... хм..

Хм, хм, и марку је лепио за марком и албум се неосетно пунио. Ето, као да је јуче почео да скупља марке, а сад какав му је већ албум ! Па тек реткости! Хм, хм ! Нико у Београду није имао такав албум, сасвим природно, да је његов албум био најбољи у Србији. Један Француз му је за њ нудио пет хиљада, а један Енглез