их рукама. Није ништа говорио, али увек, и када је ћутао и кад је говорио, чуло се неко мрмљање, као хм, хм, које му је прешло у другу нарав, па је то радио сасвим инстинктивно. Када се свлачио, шешир је напослетку скидао, а када се облачио, прво је шешир метао на главу. Ма скиме да је говорио, он је жмирио као да му је труње у очима. Над левом обрвом има овећи ожиљак, који је некад бео некад црвен. Нико му живи није веровао, да му је то успомена из рата, ма да је сваког уверавао и ко га питао за тај ожиљак и ко није ни приметио да он има тамо нешто над левом обрвом. Бркове је стално грицкао и, како му једном рече један његов друг, већ готово сасвим обрстио.

Пође у собу, али се одмах врати.

— А дрва ? Опет заборављаш. Све човек сто пута да ти каже.

Он се врати врло куражно, стаде једном ногом у собу, а другом у двориште и одговори својој жени :

— Нек си ти жива и здрава... хм... хм... исцепао сам ја још јутрос.