— Знам ја да је вама криво што ја не умирем. Знам ја то, врло добро ја то знам. На терету сам вам. Сви ви једва чекате, да ја одем на онај свет. Сада свима сметам.

— То ти нико не каже.

— Зар ја то не осећам ? Свима сам ја сад трну оку. Криво вам је што сам болесна, не можете да ме негујете, а ја сам толико вас однеговала. Па, ето, твоју децу сам однеговала.

— Што си ? Нико од тебе није тражио.

— Тако ми се сад говори ? Сад не ваљам. Али пре сам била добра, док се цела пензија трошила у кући. Сад треба да се троши на лекове. А то вама није право. Зато ви сви и желите да ја што пре умрем. Ах, тешко мени! Ето, тако су данашња деца, благодарна своме родитељу.

— Зар сам ја тражила да ме родиш?

— И ја се сад кајем. Боље да сам камен родила, него тебе.

— Боље, дабоме, бар се ја не бих мучила.

Говорећи, Баба је махала рукама.