руке. Кандило, које је у углу, пред иконом, стално горило од како је баба легла у постељу, почело да се гаси. Сенка од кандила лебдела је преко целе собе као каква горостасна мрачна прилика. Жижак кад-кад јаче засветли, затим се опет притаји и фитиљ, када жижак дође до зејтина, прска и пуцка.

— Не знају ни ти доктори ништа. Само ме кљукају којекавим медецинама и дижу паре. И то ми је нека наука. Ето, у старо време...

— Јесте, онда је све било боље. Сада ништа не ваља.

Баба дубоко уздахну и у њезиним упалим грудима закркља нешто.

— Дабоме да је било боље. Бапски лекови боље помажу.

— Па шта ће ти, онда, доктор? Ти си хтела да се зове. Ја нисам, мени не треба.

Баба се подиже, наслони се на руку, танку као трска, и поче брзо говорити, као у своје време, када је била здрава и када се, са успехом, с целим светом свађала :