Јелу Обрадову ништа тако није обрадовало и разгалило, као анђелска појава једне, већ у велико одрасле, девојчице. Она им је и вратнице отворила, а једва се кретала под накитом од орлаша и крсташа талира и три ниске о врату дуката, што су пламтели као жива жеравица. На њеном се лицу беше извајала сва доброта срца и душе једнога правог анђела Божјег. Она прво приђе Обраду Кустури, смерно се поклони и у руку га пољуби, па онда прискочи Икониној мајци, притиште јој врео пољубац у руку, па јој љупким девојачким гласом рече: „добро нам дошли!... шта ради моја мила снајка Иконија?... О, да вам је знати, како се моја душа радује ономе сретном дану, кад ћемо једна другој пасти у наручја! ... Ја немам ни мајке ни сестре. Она ће бити мени и снајка и сеја...“ И онда једна другој падоше у наручја, па се стадоше грлити и љубити, а очи им беху пуне суза.

Обрад Кустура беше стао па се диви овој одиста реткој доброти душе једнога тако још младог, а тако паметног, девојчета, као што беше Анђелија, мезимица његова пријатеља Угљеше, а заова његове кћери Иконије, што су, и по лепоти и по