а руку извуче из руку свога јарана, па му с дубоким болом рече:

Не, Рајко, то бити не може. Мој би се отац убио, а мајка од туге пресвисла, да ја то учиним.“ И она заусти да још нешто каже, али се, у тај мах, међу њима обре једна женска прилика. Она дочепа Иконију за руку, па јој прекорно рече: „Шта ћеш ти овде, Иконија, у ово доба ноћи?!“ и онда се окрете ономе момку:

„Одмичи ти од наше куће, Рајко! Немој убијати срећу детета мога, нити рушити мир нашега дома, који ти ништа дужан није.“

То је била Иконијина мајка.

У тај баш мах припуцаше пушке горе код кућа браће Ђенадића; а један мушки и звонак глас стаде изводити познату песму:

И озго од Гавранове Греде као да неко припева: