ја се ни једном нисам смела противити и рећи: нећу, не могу!..“

„Боље реци, понесе ме богатство Угљешино!" упаде јој у реч онај мушки глас.

„Рајко, не греши душе! Моје срце нигда није ни за каквим богатством поимило. Ја сам о газдалуку Угљешину данас први пут чула, па ми је оно црно пред онима: оно је моју срећу разорило.“

„Е, онда, Иконија, да бежимо. Све је готово. До зоре смо у Срему... Ох, Иконија, очни виду мој, нашој срећи под небом равне бити неће... Шта Угљеша и његово благо?!... Хајде тако како стојиш. Ништа ти више не треба. Кад се вратимо и кућа ће нам бити готова. У преком шору угледније и лепше бити неће; а кад тебе у њу доведем, онда ће је огрејати сунце... А Угљеша и његови двори? Њему је пространа шабачка нахија, а отворена му је и цела Србија, па нека тражи за сина девојку, а за се добре пријатеље, а не да мени чупа срце из недара,“ повика онај, што га Иконија зове Рајком, повика гласом и решеношћу, која је на све готова.

Иконија мало поћута, па се одједном исправи,