чуо ни глас људи, ни јав животиња. Све је спавало мртвим сном. Ову је тишину прекидало монотоно хукање воденичне бране на Добрави, што га је доносио свеж поветарац, што је пирушио вијугавом долином тихе али вечно мутне Добраве... Месец се спремаше да зађе, а беше га заклонио дугачак и у пола провидан облачни појас, што се беше повукао целим западним хоризонтом, те на земљу бацио своју тамну сенку, док су месечеви зраци, овде онде, продирали, те обасјавали поједине окосине, доље и дубраве, куће и кућерке у Заблаћу и око Заблаћа.

На самом прелазу горњега Кустурићева вотњака, преко кога кућна чељад иде на Илијин студенац по воду, лепо се виде две људске прилике: једно мушко, а једно женско. Узеле се за руке, на преда се гледају и ништа не говоре.

„И ти баш прими обележје, Иконија?!" рече тужно и веома потресено један мушки глас?!

„Тако ти онога, што ти је најмилије, Рајко, немој ме о томе више питати. Примила сам. Морала сам. Тако је хтео Бог и мој отац и моја мајка; а