твој ђувегија, твој свекар, волеће те и миловати, као што јутрења роса љуби и милује мирисно пролетње цвеће... А што имаш заовицу, лепу Анђелију, сви ми кажу, да је то прави анђео Божји, што је с неба слетео на земљу, да људима каже, како је добар и милостив Бог. Она ћете, душо материна, волети и чувати, као што сестра чува и милује своју једину сестрицу.... Не тужи тако, очни виду, твога оца и твоје матере! Ти још и не знаш како ћеш у Угљешину дому бити срећна и задовољна... Теби ће, веруј матери својој, сва Мачва завидети!...

На све ово лепа Иконија гледала је преда се а њене мисли као да су лутале по неким нама непознатим рајским крајевима, које су њено срце и њена душа давно и давно нашли и замиловали.