II

Истина, и то се зна, да се девојка нешто много устезала, али је укућани најпосле сломише. Она пристаде; али чим се дочепа вајата она бризну у плач и јецање. Од то доба нико је више није видео насмејану, а њена весела и звонка песма, што се јутром и вечером мешала с песмама славујевим, за свагда је умукла...

Њена би је мајка тешила:

„Немој тако, дико материна, немој бацати у бригу своју мајку и свога доброг бабајка!... Што нам, сине, онда не каза да ћеш тако туговати, па твоја мајка не би дала, да јој њена перуника с дана у дан вене, као покошен цветак на меком ливадском откосу. После, благо материно, теби ће добро бити у Угљешином дому: сви ће те држати као мало воде на длану; а у кући није какве глоте: