„Пријатељу, твоја се кућа нашим дететом постидети неће; а оно спреме, што буде са собом понела, нека буде с Божјим благословом!“ додаде девојачка мајка.

„Дај Боже и света Богородице!“ учини на то газда Угљеша Пивљак. Него, знаш шта, пријатељу, ја нећу друкчије, већ да од вашег детета чујем, да хоће да пође за мога Млађу, за моју једину наду и радост на овоме свету.“

„Па пријатељу, деца треба да се најпре виде; али ја опет стојим за моју Иконију добар: да јој речем да у воду скочи, послушала би, а то ли да пође за сина Угљеше Пивљака.... Кад велиш да нам мо’ш са сином доћи, да ти се надамо, пријатељу ?“

„Па мој је син ту, пријатељу. Он се данас у два маха у колу хватао до вашег детета, а моје, ако Бог да, снахе.“

„Ене, благо мени, оно је ваш син?!“ повика Јела Кустурина.

„Јеси ли га видела, пријо?“ упаде јој у реч газда Угљеша, па се чисто устури од неког поноса.

„Јабуко моја златна!“ повика девојачка мајка. „Оно је кршан момак, нека је своме оцу здрав и