је дала неколико свештеника, па се с тога и зову Поповићи, а у доба наше приче беше тек постао-кућни старешина г. Марко Поповић, најмлађи брат браће Поповића, човек веома мудар и велики чиновник у Београду, па је ту службу оставио и дошао кући да се бави пољским радом. Њега је све село и сва околина звала, „господин Марко,“ а његову госпођу — „госпођа Јеца.“ У ову кућу беше свратио у госте и газда Угљеша Пивљак, марвени трговац из Совљака у Мачви.

„Шта велиш, госпођа-Јецо, за ону цуру, што се до ње ухватио мој Млађо?... Кршна девојка: не зна се или је лепша или је стаситија, или је поноснија!... Гледај, гледај мога Млађе, како је испод ока погледа!... Тако је, у мојој фамилији околиша нема. Чије је то дете, госпођа-Јецо?“

„А, наш пријатељ Угљеша има добро око! То је паметна девојка; не зна се: или је срцем питомија, или је душом племенитија. Иста њена мајка! Она је јединица кћер Обрада Кустуре, једнога доброг и поштеног домаћина и марвеног трговца...

Метаподаци

  • Просиоци : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • OCR и корекција текста: Иван Обрадовић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Задужбина Илије М. Коларца COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1905 - Београд
  • Лиценца