Сад пратиоци начинише тесан круг око сандука, над који се наднесе старица, па, јаукнувши што је грло доноси, поче нарицати. Нема очију, које не би заплакале, слушајући оно сетно нарицање, што га српска сељанка над телом умрла сина извија. То није само јаук, што се час о час разлеже по долинама и брдима, то је песма раздерана срца, препуњена тугом и болом, што се као широки, невидовни талас разлива по зраку, трепери по сухоме грању, које се лагано ниха и суморним шуштањем уплеће у запевку, па се отуда, као сетан шум, узноси даље, тихо се доима удске душе, а срце ни само не зна, како заплива у ове таласе, тоне, губи се, нестаје га и грца у општој тузи. Тепање мајчино, која, обливена сузама, мисли да ће пробудити усахнуле очи јауком, што од времена на време прекида сетну мелодију, разлеже се по гори и дољи.

Гомила пратилаца, оборених глава, слуша мајчину запевку, а када одјекну последњи стих нарицања, кад мајка јаукну: „Што си ми се понео, сине? Јеси ли загрлио браћу? Јеси ли им казао, како мајка не суши очију?“ замаглише и најтврђе очи. Жене ударише у гласно јецање, а људи окретоше лица у страну и почеше отирати рукама маглу, што их засењаваше. Милоје, њезин син, што је водио вочиће, згужвао фес у клупче, па њиме затискује уста, да не би заплакао. Али кад мајка врисну: „Сине, буд’ мајку остави, што брата не пожали!“ њему