Игуман не одговори ништа, даде руку, коју Гагић целива, мало за тим виде га, како на своме коњићу промаче испод прозора и изгуби се у оној вејавици. Густ се мрак навуче на очи игуманове. Он се обазре по ћелији, па кад осети да је сам, дохвати се обема рукама за косе и, дубоко уздахнувши, седе на једну троножицу, налакти главу о колена, па укочено, готово несвесно, гледаше у жеравице, по којима се већ у велико хватао магличасти пухор.

*

Лак сумрачак већ се почео хватати по разасутим шумарцима и брдима, кад се искупише тужне званице, рођаци и пријатељи покојникови у кућу Станковића, на даћу.

У пространој кући, према нискоме огњишту, на коме пуцкарају подебеле гламње, постављена је дугачка, приземна трпеза. Неколико се жена ужурбало и ради око огњишта, с кога пламти румена светлост то јаче то слабије, те обасјава трпезу и госте, који су већ поседали око трпезе. У челу седи калуђер, њему с десна Рупић, а лево Милоје — оборене главе. А даље, по реду, остали пријатељи. Сви су растужени и ћуте, као да се плаше да се не изгуби оно тихо јецање, што се по који пут чује из суседна вајата. Онде су мати и покојникова удовица, са осталим жена ма, које се нађоше па жалост. Пред сваким, за трпезом, стоји по једна дрвена зделица с дрвеном кашиком, а покрај ње по један бео хлепчић, мало већи од