— Куда, Рупићу? — запита Хаџи-Ђера и стаде пред излаз.

— Кући, хаџи-духовниче.

— Још не, докле не свршимо овде. Ево Гагића. Он жели, да се измири.

—Они су и започели.

— Па смо и платили сви добро! — одговори Гагић, и сам узбуђен уста са свога седишта.

— Не, Гагићу, нисмо сви платили. Наплатићемо се тек онда, кад поткусуримо последњом главом Гагића.

— Вала нећеш, Рупићу! — плану Гагић и пљесну руком по тепелуку пиштоља. — Захвали се овоме хаџи-духовнику, што сам пристао да те позове. А то знај: за сваку главу Гагића пашће три ваше!

— Гагићу, Рупићу! — викну игуман и покуша да их утиша. Али Рупић већ није слушао ништа. Силним покретом изађе из ћелије, тресну врата за собом и за мало па се изгуби у снежној вејавици.

Као скамењен оста Хаџи-Ђера, немо гледајући за одлазником, па, тек кад Гагић приступи и такну се његова скута, он се као иза сна покрену.

— Опрости, оче, и збогом.

— Куда ћеш? — запита игуман.

— Па, кући... Ето, видео си...

— Да се кољете наново?

— Да бранимо своје главе.