— Ни поручио ? — запита игуман и оштро погледа у очи Гагићу.

— Ни поручио.

— Велиш ли ?

— Оне ми цркве, хаџи-духовниче, овако је, како ја кажем. Нама је свима додијао овакав живот. Презам од Турчина, од комшије, од брата; презам чак и од своје сенке. Можда је грешно, што ти велим, али тако ми ове светиње, родио бих се наново, када би већ једном нестало тога Рупића. Да није њега и онога субаше, чини ми се све би се смирило.

Нека потајна радост севну у очима игумановим. После пет година то је била прва реч о измирењу, коју је чуо из уста своје пастве, и њему се учини да је ово онај камен темељац, на коме би му ваљало дизати своју цркву. Он не оклеваше.

— Ваља да се измирите баш ви, Гагићи, Рупићи и Станковићи. Ви сте и закрвили села.

— Тако је, хаџи-духовниче; али, бој се, то ћеш тешко успети. Рупић није од тога соја.

— Мораће, мораће! Ово се више не може поднети. И Рупић и сви његови ваља да чују зарана баш из твојих уста, да ниси крив смрти Милановој. Грехота је чекати још коју жртву.

Гагић сумњиво одмахну главом, али не одговори ништа. Хаџи-Ђера позва искушеника и посла га Рупићу, да га одмах позове. Мада је Гагић желео, да се прекине распра, ипак се узнемири. Беше му непријатно, кад помисли да