— А није ти још што напоменуо ?

— Није, већ ако не разбира зато, што се по касаби зуцка, као да оборкнез неће више да купи хараче. Вели, да је поручио Фочићу, како сиротиња не може више да плаћа.

— Црни дани! — уздахну Хаџи-Ђера. — Знају Турци, да им ни Бирчанин ни Алекса не могу ништа, докле год се ви сами давите међу собом. Знају, мој Гагићу, само што не знате ви, који потуристе образ, пљунусте на крст, па се кољете као сатанска деца.

На овај прекор Гагић обори очи и поче дланом трљати преко колена, као човек, који се збунио ненадним обртом разговора.

— Тако ти је то. — продужи игуман и замишљено џаркаше по ражарену мангалу. — Жалимо на горку судбину, кукамо за изгубљеном слободом и проклињемо издајника Вука, а ми, ево, издајемо самога Христа. Зовемо се браћа, крстимо се Христовим знамењем, а газимо све оно, чиме нас је запојио и ради чега је на крсту пострадао.

Тамно руменило све се више осипало по његову лицу, а очи добише чудновату плахост. Отури машице, којима џараше ватру, скочи и узбуђено поче ходати по ћелији.

— Христијани, па се кољу! није ли тако, Гагићу ? Ено тамо деветнаестог гроба, још је свеж ! Знаш ли кога Рупић криви за ово убиство?

— Знам, — одговори Гагић, — али он лаже! Из моје куће није нико то учинио.