— Бој се, оче игумане, као да није све у своме реду. Долазим ти од кнеза Алексе, а био сам и код муселима, Тамо у касаби као да се нешто мути. Кнез Алекса те је много поздравио и поручио, да склониш Хаџп-Рувима, те да се што пре уклопи из Боговађе, јер Турци много сумњају на њега због некаквог бунтовничког писма, што су га ухватили.

— А што он сам не поручи Хаџи-Рувиму?

— Поручио му је једаред, али му је Хаџија одговорио: „Сад нека бега Алекса, а ја нећу више. Не зна, вели он, како је то потуцати се по туђини“.

— Тако и јесте ! Алекса добро зна, да оно писмо није писао Рувим, а зна и то, ко га је писао; па што је онда потворио Турцима на Рувима. Мислио је, да ће Хаџија вековати у Светој Гори; па сада, ето белаја!

— А муселим опет разбира о теби.

— О мени ? — запита Хаџи-Ђера, и његов изразити поглед чисто зарони у дубину душе Гагићеве.

— Распитује, шта радиш овде у манастиру, налазиш ли се с Хаџи-Рувимом и састајеш ли се са оборкнезом Бирчанином?

Хаџи-Ђера замишљено пропушта између прстију зрно по зрно својих бројаница. Претурао је по памети, зашто ли то муселим распитује. И ма да није могао пронаћи дубљих разлога, ипак га је узнемиривала помисао, да муселим није то питао тек онако, разговора ради.