црним гајтаном. На ногама шаренице, око њих испреплетани кајиши од опанака, а на глави алев фес, омот ан белим пешкиром, те тако чува чело, избријани потиљак и врат, низ који чак од темена слази подужи курјук косе сплетен у плетеницу. Коњанику је могло бити на тридесет година. Кад угледа игумана, скочи с коња и, придржавајући га за вођице, пође му пешке у сусрет. Широка плећа и врло танак пас давали су овој прилици неки поносан израз, а томе су још више одговарале кестењасте очи и дугуљасто, чисто избријано лице са умереним носом, испод кога су се пружила два дуга смеђа брка, која му на рамена падаху.

— Ако Бог да, Гагићу? — ослови га игуман, кад му се приближи.

— Благослови, оче! — одговори коњаник, принесе шаку челу, а за тим је спусти на груди, па, тако држећи је на прсима, саже се и целива руку игуманову.

— Бог благословио ! А откуда ?

—- Па, — одговори питани, — из Ваљева.

— Добро те наврати амо. Мишљах и сам да те потражим. Хајд'мо.

И Хаџи-Ђера се окрете назад. На дворишту изађе манастирски искушеник, целива игумана у руку и прихвати коња из руку Гагићевих, те га одведе у коњушницу.

— Па, Гагићу, које ми добро доносиш? запита Хаџи-Ђера, кад седоше у ћелији према распаљеноме мангалу.