да бар за који часак заборави на ову садашњост, па се вину мислима чак онамо, у Свету Земљу, где је пре пет година као поклоник ходио. У успомени му изађе онај пут, што кривуда од горе Мар—Илије Давидовој пећини и јаслима, у којима се родио младенац, који нам донесе љубав. Између високих палма ступа он са осталим поклоницима, и ено га већ пред оним јаслима, али и онде одједном зачу запевку мајке, што нариче за уб ијеним сином. Он брзо зажмури, да одбије од себе ову помисао, али мисао беше овога пута много снажнија од његове воље. Као муња суну она натраг и слете Станковићеву гробу. Са овога гроба угледа, како се све већма и већма помаља страшна сабласт с пакленим очима и крвавим чељустима, како је опружила сухе руке с дугачким кукастим ноктима, па хода кроза села, шклоца и тражи још које материнско срце, да их зарони у њ, да га ишчупа и прождере.

Хаџи-Ђера се стресе, брзо навуче ћурак преко мантије и похита из ћелије.

Тек што је завио за један шумарак, око кога обилази пут што води Љигу, кад чу топот, а одмах за тим опази у снежној вејавици неког коњаника. Коњаник је јахао на малену коњићу. На њему су сукнене чакшире тамне боје, притегнуте око танког паса шареним тканицама. За појасом, из кожна силава, вири бакарна јабука од кубурњака. На плећима му таман гуњац до појаса, са широким скутима, а испод њега на прсима копоран тамно плаве чохе, опточен