ову промену, па, ма да је знао и откуда потиче, двојином је више утицао да измири закрвљена села. Али све узаман. Страсти су биле јаче од разлога, и завађени почеше још већма избегавати и клонити се свога игумана, само да не слушају оно што им говори.

Од дана до дан и Хаџи-Ђера је бивао све усамљенији. Само о празницима и када би који болан дошао, да потражи лека у молитви, он би се виђао са сељацима. А то га је тиштало и горко и љуто; то га је тако пекло, да је често зажелео, да га већ једном нестане из овога пакла, где с једне стране дахијске крвопије робе и сатиру сиротни народ, а с друге тај исти народ и сам се међу собом сатире. И та му горчина постајаше све тежа и тежа, јер не имађаше никога да му се пожали. Турци су пазили на сваки корак његов, те се и сам морао клонити Ваљева и кнезова, с амо да се не посумња е с њима шурује. Једном речи, живео је у своме манастиру као заточеник. А тај заточенички живот био је још тежи ове зиме, кад насташе сметови и кад вуци почеше силазити с гора у долине и по завејаним путевима. Сад није могао отићи ни до Боговађе, где је бар наилазио на једно топло и искрено срце, старога Хаџи-Рувима, пред ким се могао сит изјадати, па чак и заплакати на ову невољу.

И ово се осећање усугубило данас, после Станковићева укопа. Гледајући кроз решме у густу вејавицу, Хаџи-Ђера је покушавао