Тако је стајало до овога догађаја, 4. новембра 1803. год.

2.

Тешко замишљен уђе Хаџи-Ђера у своју ћелију. Његово бледо лице с кратком проседом брадом и задубљеним погледом, који чисто продире у душу кад погледа, дошло је овога пута блеђе. Колико су га год дирнуле Рупићеве речи, толико га је дирала и помисао, да је све доцкан. Већ је пуних пет година како све чини. да измири завађену паству, па узаман. Крвна освета укоренила се и замрежила села да је више ништа не може ишчупати из срца овога народа: ни кнезови, на које Турци силно подозревају, ни калуђери, ни он, коме, као пастиру своме, одаваху сваку п ошту, али га у овој прилици никад не послушаше. То је Хаџи-Ђери тешко падало.

Нелагодно осећање будило се у њему, кад се раставио од ових људи. Онај Рупићев одговор („Лако је теби, ти немаш деце!“) порази га сасвим. Потајни немир напомињао му је, да се још није све свршило, и да за овим гробом има још један да се ископа. И та га помисао толико узнемири, да је почео зепсти од неизвесне слутње. Дође му тешко, што одби Рупићев позив, те не оде онамо, где се сада у покој душе убијенога скупљају на даћу, па да и на томе месту покуша да их измири. Али како? Зар није све радио, што се могло радити, па кад није могао код прве и друг е главе прекинути