уплашено, пошто пољуби крст, још ужурбаније пали му свеће, па, као да 6и се што пре свега тога отресла — не клекне, већ пада на гроб и зајеца:

— Леле, Мито!

Синчић јој, који, остављен, трчи за њом, не може да је стигне, и кад види како она пада, нестаје је код гроба, појури к њој:

— Немој, нано... Па, од страха што се она не обзире на њ, пада и он до ње на гроб и почне, гурајући се у њен скут, да плаче, јеца.

Она га и не гледа, кука, нариче. Као увек, спомиње њега, покојника, мужа; ређа његове жеље. Па када почне оно: на кога их је оставио... што не сиђе да их види и не погледа... а нарочито да види дете, сина... већ колики му је и какав је порастао...

Не зна се ко више плаче. Да ли она или дете. И тек када дете онако испод њена скута, још више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би од његових крупних суза већ почела земља да се влажи и лепи по његовим обрашчићима, тек онда би се она освешћивала, трзала, дизала га готово онесвесло од плача, чистећи му земљу са обрашчића.