да ко улицом иде, приближава јој се, одмах се сакрије, и онда иза капије чека кад ће јој се синчић вратити из чаршије. Врло ретко, понекад, каквим великим празником, ако би јој дошао тај Ита. Он, једно што је био стари сват, сматрао се од мужевљеве, покојникове родбине, — јер ни њена родбина није смела да јој долази, бојећи се: да тиме не увреди покојника, што би му тим доласком „мешали се у његову кућу“, долазили, „узнемиравали га“. Па и он, Ита, кад год би дошао, ма да га она није ни нудила, ни сам не би улазио унутра, у собу, већ би увек испред куће, на столичици, седео и улазећи навлаш за собом не би затварао капију, остављао би је отворену, да га може сваки видети. Не што је хтео, већ све ради ње, бојећи се за њу, а још више од њене браће, који су, ма да јој нису долазили, нити је, сем матере, помагали, ипак на њу бодро пазили. И тешко њој, ако би чули да она није као што треба, сама с дететом код куће, већ да излази, виђа се... Јер ни они сами нису јој долазили, а камо ли други.

II.

А она, Аница, једино се по тој својој браћи и знала. Нико њу није звао њеним