огромна породица — Нептун, Уран, Сатурно са својих осам пратилаца и оним тајанственим појасима својим; то је горостасни Јупитер, из кога може изићи хиљаду и две стотине ових наших земаља; то је онај блистави рој астероида, што кружи око нашег сунца између Марса и Јупитера; то је сам Марс; то је Венера и Меркур; то су оне загонетне луталице — репате звезде — што се с времена на време на небу појаве, облете око нашег сунца па их опет нестане, — то је ово наше лепо небо са својим безбројним звездама што на њему вечито трепере; — то је оно и што видимо и што не видимо — то је оно што нема ни почетка ни свршетка!... Васељена је, дакле, сама бесконачност: бесконачност је под нама, бесконачност над нама, бесконачност пред нама, бесконачност за нама!.. И како то да се још боље нашем уму представи?.. Замислимо једну безграничну сферу, у којој је свако њено место њен апсолутни центар... Летели ми брзином сунчане светлости, — што у једној секунди прође три стотине хиљада километара простора, — летели ми, велим вам, том страшном брзином лево или десно, доле или горе — сто, двеста, хиљаду, сто хиљада, не, већ сто милиуна, не година, већ векова, — ми бисмо били увек у центру те безграничне сфере!...Une sphère dont la centre est par tout, la circonférence nille part (Pascal).