њиви плинуле краве, овце па чак и козе... Оне само газе и кидају...

Пропала цела њива... свршена ствар!... Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне. Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...

А сад?...

Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...

А овде је пропаст, зло... страшно зло... Шта га само чека код куће!...

У свет!... у далеки, бели свет!...

Нога му корачи... Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...

Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде. До сад се ређаху све једни исти, једначити