»Па што! могу бити и харџија! Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне... Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...

— Е-е-еј... Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.

Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу. И кад му пре мрдну испред очију!... Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза... По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан. Стриц је опак...

Глас се одоздо понови.

— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.

Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини... То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.

— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!... Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...

Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава... А по стричевој