Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове свет. Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише. Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот. Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је друкчији од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом. Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи? Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.

Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице. Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!... А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади... Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...

- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште.