врата. Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога. Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.

— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.

— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.

Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.

— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи. Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди. Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.

— А, кићане, шта ћеш сад!...

— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.

— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.

Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он