га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...

»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...

Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња. И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:

— Ама, Љубо !... Који ти је ђаво данаске !... Ево ти коза̑, па их чувај сам.

— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.

После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути. Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.

— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.

Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио. Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела