које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.

Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...

— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.

Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом. Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.

— Папоња једнако вуче козе у Јеленац. Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.

А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.

Прође четврт часа. Чобанче се не мрдну. Мирише цвеће планинско око њега, задише