— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.

— Хоћеш ли воде?

— Хоћу.

— А можеш сести сам, да донесем ?

— Могу...

Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари. Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро. Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.

Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...

»Шта је ово?... Колико се само данас намучио и настраховао... Да ли ће то бити једнако?... А како је мирно на Маљену!«...

Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.

Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.

»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће. Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад. Треба да се побрине за преноћиште (у своме селу лако је било) јер га је страх да остане