— Шта је, мали?... Од куд ти... Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену. Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја... Умор, страшан нечувен умор !

Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.

— Куку!... што му је!... Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.

Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху. Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу. Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:

— Хлеба!

— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.

Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира... И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...

Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.