сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.

Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...

А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити. Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек. У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим... Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.

Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...

Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.