хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед... И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна. Само је ово много шире. Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...

»Ето ти свет!... То је оно, за чим ме срце одавно вуче... Боже, лепоте!«...

— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.

Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.

— Ене-де!... Јес’ ти то, Љубомире?

Он обори главу и промумла нешто као одговор.

— Шта ћеш ту, бре... Од куд чак овде?

— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.

— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе. Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.

— Враћај се натраг, невољо једна. Ја ћу те одвести кући. Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу...

Љубомир не саслуша све. И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу. Он клисну испред свог