— Е, моја Миро... никад се више нећемо видети.

— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?

— Идем у свет... Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све... Па сад... скоро ће да се смркне...

Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...

— У здрављу ! рече он и крену се.

Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то. Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.

— А хлеба!... Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.

— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.

— А код куће !... присети се Мира и викну : Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?

— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.

II.

Други дан је како путује Љубомир. Подне је давно превалило. Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих