дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака... И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет... Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима. Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?... Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..

Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче. Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче. Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.

— Миро!... Их што ме уплаши ! А баш сам мислио да те нађем.

— И ја тебе чекам... Шта ћемо сад, несрећници? Побиће нас...

— Ти се не бој. Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш... А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише