и крушака што су висиле на таваницама и издавајући оштар а често и загушљив задах.

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми је био умро пошто је упропастио готово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже како ништа не „печали", већ једе готовину. Мати ми је скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком. Дакле, од целе некадашње богате и знане породице само смо ми били остали. Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег, јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна и повучена. У целом њеном тихом, одмереном понашању истицала се нека скривена и осетљива достојанственост. Никад њу није могао ко да види, да