јела, али највише пшенице с орасима и шећером. Ја сам сео, прекрстио ноге и пуним уста, а ти само трчкараш, доносиш, седаш спроћу мене, подвивши колена, и пробираш што је најбоље.

- Ево, узми! велиш ти озбиљно и пружаш ми.

— А што ти не једеш? питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш.

— Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — жена мужу треба најбоље да да... Она може и после, да једе, што остане од њега.

И за тим, пошто ја напуним све џепове орасима и кестеновима, ти све онда дижеш. Опереш сахане да се не би познавало. Све средиш, загасиш ватру на огњишту, лепо и јако поклопиш судове од јела да не би могла која мачка или пас што да узму. И то хитро, озбиљно, са засуканим рукавима, уздигнутим шалварама, пазећи да се не упрљаш, ти у мах све то свршиш. После, пошто затворимо кухинска врата, држећи се за руку, смејући се, излетимо напоље,