кад види да сам то ја, она опет узима.

— Што не спаваш ?

— А што ти? — питам је.

— Спавај ти чедо, спавај. Нана је спавала, па сам се дигла на подранку.

Рукама пипам око себе постељу, а она равна.

_Ниси ти спавала! И ја ћу да се дигнем. И почнем да устајем из постеље.

— Не, не! Ех, што си бедан! вели она благо. Па да би ме умирила, оставља рад и леже са мном. Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим!

А ти? Била си сваког дана код нас. Твоја мајка, идући на рад, увек те је остављала код нас да не трчиш и не вијаш се по улицама и чаршији! Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледа да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање,